Ovo je nastavak drugi deo za kratke priče od od legende Mire iz naše ulice. Stara škola! Skoro smo svratili do Mire sa Sonjom na kafu da nam ispriča još nešto starinsko što se seća kako bi upisao na blogu ekskluzivno. Kao i uvek, Mira nikad ne omane sa omajama, prokletstvima, vešticama i takvom tematikom. Evo par kratkih priča:
1. Prokletstvo veštice – Mira nam ispričala da zna nekog rođaka koga je zaključavala jedna veštica dok je još bio mlad. Nije mu dala da izađe iz kuće sve dok joj ne da njegovu majicu. Zaključala mu vrata i nije htela da ga pusti napolje. On se skinuo i dao joj majicu, ona mu dala neku pocepanu, verovatno omađijanu, a njegovu majicu je zakopala u nečiji grob da mu napravi neka prokletstva, i od tada mu navodno loše krenulo u životu.
2. Zadnja vožnja noću – Mira nam ispričala da su njeni rođaci imali nekog starca koga su čuvali, pa je umro kod tih ljudi tamo, ali nisu hteli da plaćaju pogrebni auto da ga voze iz njihovog mesta tamo odakle je starac da bi ga sahranili nego ga okupali, sredili i noću ga vozili u prikolicu. Pokrili mrtvog čoveka senom, postavili ga na neki sunđer i tako ga vozili mrtvog sami do tog sela kasno u noć, desetine kilometara da bi ispalo kako je tamo umro, zbog mrtvozornika i plaćanja, da zeznu sistem.
3. Veštica koja krade i vrača – Ta veštica koju Mira poznaje kaže da je krala neku hranu sa groblja, što ljudi ostavili za mrtve i donosila nekim ljudima u kuću. Pa kaže da im ukrala neki sat kako bi ga zakopala negde i omađijala. Kada su ti ljudi nakon toga videli vešticu na groblju, slošalo im se, porazboljevali se. Tom čoveku se oduzeo vid na jednom oku i oduzela mu se ruka na mesec dana, a ženi se vrtelo u glavi i bolele je oči.